ИСТОРИЈА
О прошлости србачког краја сачувано је врло мало података и писаних докумената. Такође нису вршена ни геолошка истраживања чији би резултати указивали на прошлост овог подручја. Нешто више података о историјату народа овог краја може се пронаћи у публикацији ”Србац, насеља и становништво”, аутора Данила Кошутића.
ИМЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Наш општински центар и наш град није се одувијек овако звао. Дуго је носио једно, не баш лијепо име, а онда су људи одлучили да то промијене. Колико неки записи и војне мапе памте, Србац се најдуже звао Свињар. Босански Свињар за разлику од прекосавског Славонског Свињара. Овакво име је (ваљда) добио по свињогојству које је (вјероватно) било важна привредна дјелатност, а свиње најпрофитабилнији извозни артикл. На војној мапи „Slawonia, Kroatia, Bosnia i Dalmacia“, штампаној у Келну 1592. године, подручје које захвата данашњи Србац означено је називом Swynar. Такав назив ће сачувати све до 1933. године. Србац је добио име рјешењем Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије од 2. новембра 1933. године. За избор имена Србац у основи били су пресудна три елемента: географски, историјски и национални. Прича се да је, за вријеме прве Југославије, једна делегација наших угледних предака путовала у Београд и краља Александра лично замолила да дозволи промјену имена. И краљ је дозволио. Подаци о мјесту и настанку појединих насељених мјеста око Српца нису сачувани.
НАСЕЉАВАЊЕ СТАНОВНИШТВА
Повољни геостратешки, саобраћајни и климатски услови, плодно земљиште, богатство шума, обиље воде и пашњака омогућили су насељавање овог простора у далекој прошлости. Најстарији становници, како наводи проф. др Здравко Марјанац (”Живот у мочвари”, Урбанистички завод РС 2004) били су племена Осеријата, Мезеја, Јапода, Бреуца и Келта. Римљани су овим простором владали четири вијека о чему, поред осталог, свједоче римске гробнице откривене у селу Кладари 2003. године. Предјели око Мотајице и доњег тока Врбаса били су изложени честим миграцијама па су стална и већа насеља формирана релативно касно. Ово се може објаснити чињеницом да су се на овом подручју често укрштали путеви различитих освајача и пљачкаша. Миграције су биле нарочито честе за вријеме турске владавине овим подручјем (од 1535-1875. године). Период аустро-угарске владавине (од 1878-1918. године) карактерише повратак исељеног хришћанског становништва и организовано досељавање из других крајева БиХ и других земаља. Досељени су Пољаци, Украјинци и Чеси који су од 1894. до 1905. године формирали насеља Кобашки луг (Нова Вес), Нови Мартинац, Раковац, Гумјера, Кунова, Грабашница и Ресавац. По програму тако зване унутрашње колонизације, на ово подручје досељавани су муслимани који су 1890. године формирали насеља Инађол, Брњавицу, Селиште и Ситнеше. У периоду између два свјетска рата (1922. године) доселило се на подручје Ситнеша 18 домаћинстава Хрвата. Доминантно становништво и послије свих досељавања (више од 85%) били су Срби. Први званични попис становништва према европским критеријима обављен је 1979. године. Према попису из 1885. године број становника износио је 8.363, да би на сљедећем попису из 1910. године био удвостручен и износио је 16.740. Од тада број становника био је у благом порасту или је стагнирао.